Ekonomija je reč koja ima grčko poreklo (oikos – kuća i nomos – zakon) i predstavlja disciplinu u oblasti društvenih nauka koja proučava kako društvo uprotrebljava ograničene resurse za proizvodnju određenih dobara i usluga, kao i princip raspodele u društvu. Prema navedenom, ekonomija počiva na dvema važnim činjenicama, da su sva dobra kojima jedna zemlja raspolaže ograničenog karaktera, odnosno, da bez obzira na to koliko je ekonomija neke zemlje razvijena ona ne može beskonačno proizvoditi u dovoljnoj meri za potrebe svog stanovništva. Druga činjenica je prirodan nastavak i govori o tome da neklad između potreba stanovništvai i mogućnosti dobara iziskuje pronalaženje načina za najefikasniji način proizvodnje i raspodele dobara. Samim tim, efikasnost je bitna karakteristika svake ekonomije bez obzira o kojoj je zemlji reč. Dalje proizilaze temeljni principi ekonomije, koja se zapravo trudi da odgovori na tri ključna pitanja – šta, zašto/kako i za koga? Drugim rečima, ekonomija jedne zemlje postavlja zadatak društvu da jasno utvrdi koju robu treba proizvoditi, na koji način će proizvodnja biti najefikasnija i kako da proizvedena dobra rasporedi. Ova pitanja kojima se svaka zemlja bavi predstavljaju centralni problem oko koga se bazira ekonomija društva u svetu uopšte.
Ekonomija posmatrana kao nauka, u suštini se bavi analizom i produbljivanjem znanja iz oblasti ekonomskih zakonitosti i pojava u društvenoj proizvodnji. Svoj naučni princip ekonomija bazira na stanovištu analize odnosa proizvodnje, odnosno racionalnosti upotrebe ograničenih resursa i neograničenih ljudskih potreba, na makro i mikro nivoima. Ovaj aspect je u društvenim naukama poznat pod nazivom Klasična ekonomska teorija. Inače, ekonomija se deli na mikroekonomiju i makroekonomiju prema svom predmetu proučavanja. Mikroekonomija (micro – mali, oikonomia – privreda) proučava pojedninačne privredne subjekte poput domaćinstava i preduzeća i ima svoje podgrane izučavanja: marketing, menadžment, poslovnu organizaciju, računovodstvo, istraživanje tržišta i sl. Makroekonomija (macros – veliki, oikonomia – privreda) proučava tzv. Ekonomske agregatne valičine, odnosno, proučava privredu jedne zemlje u celini. To podrazumeva proučavanje sveobuhvatne mogućnosti ekonomije zemlje, a unutar toga i pojave kao što su inflacija, nezaposlenost, poslovni ciklusi i dr. Sve ovo podrazumeva model izučavanju i kada je reč o svetskoj ekonomiji u najopštijem makro smislu. Pored ovih opštih klasifikacija ekonomije kao nauke postoje mnoge druge srodne grane i podele, a najvažnija među njima su svakako finansije koje su tradicionalno ubrajane u ekonomsku discipline, ali se u savremnoj teoriji sve vise i praktično izučavaju kao zasebna disciplina iako usko vezana za ekonomiju.
Naravno, različita društva imaju različine ekonomske sisteme, tako da svako od njih na svoj način odgovara na ključna ekonomska pitanja. Prema tome se i društva svrstavaju u dve osnovne kategorije: društva čija je ekonomija naredbodavna i društva sa tržišnom ekonomijom. Međutim, današnja ekonomska slika sveta je uslovila ovakvu podelu pa je sve više društvenih sistema i zemalja sa tzv. mešovitom ekonomijom. Zagovornici tržišne akonomije koja podrazumeva princip uravnoteženosti između ponude i potražnje krajnji vid takve ekonomije vide u liberalnom društvu gde je uticaj državnog aparata sveden na minimum, a ujedno takvo shvatanje doprinosti širenju globalizacije na polju svetske ekonomske politike.
Ekonomija posmatrana sa aspekta tržišta kapitala u savremenim poslovnim tokovima, gde svoju široku primenu nalaze elektronsko poslovanje i internet tehnologija, predstavlja važan faktor globalizacije nacionalnih ekonomija. Time se omogućava investitorima iz celog sveta da brzo i efikasno menjaju strukturu svog investicionog portfolija, prvenstveno u investiranju u vrednosne papire. Međutim, u praksi se pogršno koriste pojmovi vrednosti papiri, odnosno hartije od vrednosti, u istom smislu sa pojmom efekti, budući da su efekti jedna vrsta dugoročnih hartija od vrednosti. Efekti se javljaju u formi prelivanja dugoročnih novčanih fondova između krajnjih nosilaca njihove ponude i potražnje, a ono se vrši preko dugoročnih hartija od vrednosti. Shodno tome, berza efekata se pojavljuje kao institucionalizovano sučeljavanje ponude sa potražnjom efekata i to na tačno određenom mestu (zgrada berze) gde vladaju temeljne karakteristike berze (precizna i stroga pravila ponašanja). Sve svetske berze imaju isti cilj i način rada, ali ne i organizaciju. Obzirom da je tržište kapitala sastavni deo finansijskog tržišta, važno je napomenuti podatak da, iako je tržište kapitala definisano kao sistemsko i relativno direktno sučeljavanje nosilaca ponude i potražnje dugoročnih novčanih fondova, utvrđeno je da se samo oko 1/3 tržišnog prometa obavi na berzi, a ostali postotak van berze.
Učesnici na globalnom finansijskom tržištu, koje obuhvata tržište kapitala su grupacije brokera i dilera u ulozi katalizatorkih nukleusa tržišta, ali i krajnjih učesnika i definitivnih nosioca ponude/ potražnje dugoročnih novčanih fondova u formi efekata. Primenom najsavremenije informatičke tehnologije i razvojem finansijskog tržišta omogućeno je investiranje na Forex Market-u kao necentralizovanom tržištu velikim investicionim fondovima, ali i trejderima individualcima. Posredstvom forex brokera i za tzv. “male igrače” postala je realnost učešća na globalnom finansijskom tržištu, a samim tim i prisutnost u globalnim društvenim tokovima kakva je svetska ekonomija.
Pogledajte koliki deo naše ekonomije čine investicioni fondovi.